Узајамно деловање тела која нису у непосредном додиру
( гравитационо, електрично и магнетно)
ГРАВИТАЦИОНО ДЕЛОВАЊЕ
Тела не морају да буду у непосредном додиру да би узајамно деловала. У природи се често могу уочити и узајамна деловања тела која нису у непосредном додиру, односно деловања „на даљину“ посредством физичког поља.
Када се неко тело држи у руци, осећа се да оно делује на руку. Ако се тело испусти из руке, оно пада вертикално на ниже ка Земљи.
Земља привлачи људе и све предмете који се налазе на њој или око ње. Привлачи вештачке сателите, као и свој природни сателит Месец који се окреће око ње.
У простору око Земље образује се гравитационо поље које делује на сва тела која се у њему налазе. Као што се Месец креће у Земљином гравитационом пољу и Земља се налази у гравитационом пољу Месеца. Познате су појаве плиме и осеке на морима.
Енглески физичар Исак Њутн (1642-1727) схватио је да је деловање које нас држи на земљи по својој природи исто као и деловање које одржава Месец на својој путањи и које одржава Земљу и остале планете на свом кружењу око Сунца. Јачина узајамног деловања између тела зависи од њихових маса и међусобног растојања.
Постоји прича о томе како је једна јабука, која је пала са дрвета, дала идеју Њутну да објасни гравитационо деловање.
Привлачно деловање Земље се назива њеним гравитационим деловањем или Земљина тежа.
Пошто Земља има облик лопте, путање по којима падају сва тела услед гравитационог деловања имају правце полупречника Земље, тј. сва тела кад нису обешена или подупрта, падају по правцима који пролазе кроз центар Земље.
Гравитационо деловање је увек ПРИВЛАЧНО.
Тела не морају да буду у непосредном додиру да би узајамно деловала. У природи се често могу уочити и узајамна деловања тела која нису у непосредном додиру, односно деловања „на даљину“ посредством физичког поља.
Када се неко тело држи у руци, осећа се да оно делује на руку. Ако се тело испусти из руке, оно пада вертикално на ниже ка Земљи.
Земља привлачи људе и све предмете који се налазе на њој или око ње. Привлачи вештачке сателите, као и свој природни сателит Месец који се окреће око ње.
У простору око Земље образује се гравитационо поље које делује на сва тела која се у њему налазе. Као што се Месец креће у Земљином гравитационом пољу и Земља се налази у гравитационом пољу Месеца. Познате су појаве плиме и осеке на морима.
Енглески физичар Исак Њутн (1642-1727) схватио је да је деловање које нас држи на земљи по својој природи исто као и деловање које одржава Месец на својој путањи и које одржава Земљу и остале планете на свом кружењу око Сунца. Јачина узајамног деловања између тела зависи од њихових маса и међусобног растојања.
Постоји прича о томе како је једна јабука, која је пала са дрвета, дала идеју Њутну да објасни гравитационо деловање.
Привлачно деловање Земље се назива њеним гравитационим деловањем или Земљина тежа.
Пошто Земља има облик лопте, путање по којима падају сва тела услед гравитационог деловања имају правце полупречника Земље, тј. сва тела кад нису обешена или подупрта, падају по правцима који пролазе кроз центар Земље.
Гравитационо деловање је увек ПРИВЛАЧНО.
ЕЛЕКТРИЧНО ДЕЛОВАЊЕ
Позната је природна појава- севање муња између облака или између облака и предмета на Земљи. Када се чешља сува коса чује се слабо пуцкетање. Праменови суве косе подижу се у правцу чешља. Осим пуцкетања запажају се у мраку и ситне варнице. Слично се дешава и при скидању најлонске блузе или џемпера. Ако се помази мачка по леђима (као што је једном урадио Никола Тесла) чуће се пуцкетање и видеће се варнице.
Ове појаве су последица наелектрисаности тела.
Поједини предмети као што су ћилибар, пластика или ебонит када се протрљају вуненом тканином (крзном), имају особину да могу да привлаче лаке предмете (комадиће папира, косу...). Исто се дешава када се стаклена шипка протрља свиленом тканином. Први је то приметио грчки филозоф Талес из Милета 600 год. пне. Он је запазио да ћилибар ( жута смола четинара која је окамењена после дужег стајања) протрљан вуненом тканином привлачи ситне предмете.
Извршити демонстрацију наелектрисавања ебонитне и стаклене шипке. Показати како неалектрисане шипке делују на ситно исецкане делове папира, електроскоп, млаз воде. Утврђено је да се добијају две врсте наелектрисања: позитивно (+), којим се наелектрише стаклена шипка и негативно (-), којим се наелектрише ебонитна шипка.
У простору око наелектрисаних тела постоји електрично поље. Својим пољем свако наелектрисано тело делује на друга наелектрисана тела. Два наелектрисана тела могу се привлачити или одбијати. Појава наелектрисаности тела, тј. електрицитет је добила назив по томе што је грчки назив за ћилибар ЕЛЕКТРОН.
Када се наелектрисане шипке, које смо поменули, приближе једна другој, доћи ће до узајамног деловања. Ако је једна шипка од стакла, а друга од ебонита, доћи ће до узајамног привлачења, али ако су обе шипке или од стакла или од ебонита, доћи ће до узајамног одбијања, тј. доћи ће до промене стања мировања у стање кретања. Том приликом ошипке не морају да се додирну.
Електрично деловање је или привлачно или одбојно. Истоимена наелектрисања се одбијају а разноимена привлаче.
За описивање понашања наелектрисаних тела може се користити електростатичко клатно. То је куглица од стиропора која виси на танком ксвиленом концу на сталку од стакла, ебонита или поливинила. Када оваквом клатну приближимо наелектрисану ебонитну шипку она ће одбити куглицу, а ако јој приближимо стаклену наелектрисану шипку она ће привући куглицу.
Наелектрисање тела може да се врши на различите начине , а најједноставније је наелектрисавање трењем.
Позната је природна појава- севање муња између облака или између облака и предмета на Земљи. Када се чешља сува коса чује се слабо пуцкетање. Праменови суве косе подижу се у правцу чешља. Осим пуцкетања запажају се у мраку и ситне варнице. Слично се дешава и при скидању најлонске блузе или џемпера. Ако се помази мачка по леђима (као што је једном урадио Никола Тесла) чуће се пуцкетање и видеће се варнице.
Ове појаве су последица наелектрисаности тела.
Поједини предмети као што су ћилибар, пластика или ебонит када се протрљају вуненом тканином (крзном), имају особину да могу да привлаче лаке предмете (комадиће папира, косу...). Исто се дешава када се стаклена шипка протрља свиленом тканином. Први је то приметио грчки филозоф Талес из Милета 600 год. пне. Он је запазио да ћилибар ( жута смола четинара која је окамењена после дужег стајања) протрљан вуненом тканином привлачи ситне предмете.
Извршити демонстрацију наелектрисавања ебонитне и стаклене шипке. Показати како неалектрисане шипке делују на ситно исецкане делове папира, електроскоп, млаз воде. Утврђено је да се добијају две врсте наелектрисања: позитивно (+), којим се наелектрише стаклена шипка и негативно (-), којим се наелектрише ебонитна шипка.
У простору око наелектрисаних тела постоји електрично поље. Својим пољем свако наелектрисано тело делује на друга наелектрисана тела. Два наелектрисана тела могу се привлачити или одбијати. Појава наелектрисаности тела, тј. електрицитет је добила назив по томе што је грчки назив за ћилибар ЕЛЕКТРОН.
Када се наелектрисане шипке, које смо поменули, приближе једна другој, доћи ће до узајамног деловања. Ако је једна шипка од стакла, а друга од ебонита, доћи ће до узајамног привлачења, али ако су обе шипке или од стакла или од ебонита, доћи ће до узајамног одбијања, тј. доћи ће до промене стања мировања у стање кретања. Том приликом ошипке не морају да се додирну.
Електрично деловање је или привлачно или одбојно. Истоимена наелектрисања се одбијају а разноимена привлаче.
За описивање понашања наелектрисаних тела може се користити електростатичко клатно. То је куглица од стиропора која виси на танком ксвиленом концу на сталку од стакла, ебонита или поливинила. Када оваквом клатну приближимо наелектрисану ебонитну шипку она ће одбити куглицу, а ако јој приближимо стаклену наелектрисану шипку она ће привући куглицу.
Наелектрисање тела може да се врши на различите начине , а најједноставније је наелектрисавање трењем.
МАГНЕТНО ДЕЛОВАЊЕ
Познато је да у природи постоје тела која имају особину да привлаче комадиће гвожђа. Та тела се називају стални МАГНЕТИ.
Древних су народи опазили још једну појаву – магнетизам. Према једној од легенди, на отоку Крети је живио пастри Магнес. Док је једнога дана пролазио планином Идом обувен у сандале с гвозденим ексерима, осетио је привлачну силу к тлу и приметио «стену» која привлачи ексере његове обуће. Талес је деловање магнета покушао приписати мистичним силама, односно идејом да магнет има "душу" која привлачи гвожђе. Талес је такође приметио да магнет делује на даљину, а не само додиром. Сократ је опазио да се моћ магнета преноси и на немагнетично гвожђе. Демокрит нуди и објашњење магнетских појава; тврди да су атоми магнетске руде истоврсни с атомима гвожђа па их зато привлаче.
Руда магнетит има својство да привлачи комадиће гвожђа или челика. Ова појава назива се магнетизам, а магнетна тела која се налазе у природи називају се природни магнети.
Вештачки магнети праве се у облику шипке, потковице и игле.
Познато је да у природи постоје тела која имају особину да привлаче комадиће гвожђа. Та тела се називају стални МАГНЕТИ.
Древних су народи опазили још једну појаву – магнетизам. Према једној од легенди, на отоку Крети је живио пастри Магнес. Док је једнога дана пролазио планином Идом обувен у сандале с гвозденим ексерима, осетио је привлачну силу к тлу и приметио «стену» која привлачи ексере његове обуће. Талес је деловање магнета покушао приписати мистичним силама, односно идејом да магнет има "душу" која привлачи гвожђе. Талес је такође приметио да магнет делује на даљину, а не само додиром. Сократ је опазио да се моћ магнета преноси и на немагнетично гвожђе. Демокрит нуди и објашњење магнетских појава; тврди да су атоми магнетске руде истоврсни с атомима гвожђа па их зато привлаче.
Руда магнетит има својство да привлачи комадиће гвожђа или челика. Ова појава назива се магнетизам, а магнетна тела која се налазе у природи називају се природни магнети.
Вештачки магнети праве се у облику шипке, потковице и игле.
Огледом можемо утврдити да магнет привлачи комадиће гвожђа и то не само кроз ваздух него и кроз дрво, хартију, стакло и друга тела.
Како раздвојити гвоздене опиљке од песка?
Ако магнетну шипку у средини обесимо о конац тако да се може слободно обртати у хоризонталној равни или ако магнетну иглу ставимо на вертикални шиљак онда запажамо са се она увек поставља у правац север – југ.
Због тога онај крај магнета који се увек обрће ка северу називамо северни пол ( N )- North, а онај који се обрће ка југу јужни пол (S)- South.
Око сваког магнета постоји магнетно поље.
Узајамно деловање магнета може се показати огледима. На две ваљкасте оловке које леже на столу постави се магнет у облику шипке. На прве две слике магнет на оловкама помера се улево, јер му приближавамо исти пол другог магнета. Тада се магнет у руци и магнет на оловкама међусобно одбијају. На трећој слици магнет на оловкама се помера удесно, јер му приближавамо супротан пол другог магнета. У овом случају магнети се привлаче.
Око сваког магнета постоји магнетно поље.
Узајамно деловање магнета може се показати огледима. На две ваљкасте оловке које леже на столу постави се магнет у облику шипке. На прве две слике магнет на оловкама помера се улево, јер му приближавамо исти пол другог магнета. Тада се магнет у руци и магнет на оловкама међусобно одбијају. На трећој слици магнет на оловкама се помера удесно, јер му приближавамо супротан пол другог магнета. У овом случају магнети се привлаче.
Истоимени полови два магнета међусобно се одбијају, док се разноимени привлаче.
Магнетни полови се не могу раздвојити. Када дугу намагнетисану иглу пресечемо по средини, добијамо два нова магнета, где оба магнета имају и северни и јужни магнетни пол. Наставимо ли даље добиђемо нове и нове магнете. Магнетизам сталног магнета распоређен је по целој његовој запремини.
Компас је магнетна игла која се креће поред скале на којој су означене стране света. Тамно обојена страна магнетне игле орјентише се према северу, а светло обојена према југу. Окретањем компаса поклапамо ознаку за север N са тамним врхом игле, а онда помоћу скале на којој су означени правци исток Е, запад W и југ S, одређујемо остале географске правце.
Све планете у Сунчевом саставу се у већој или мањој мери понашају као магнети. Игла компаса заузима одређен правац у магнетном пољу Земље што значи да се и Земља понаша као један велики магнет.
Магнетни полови се не могу раздвојити. Када дугу намагнетисану иглу пресечемо по средини, добијамо два нова магнета, где оба магнета имају и северни и јужни магнетни пол. Наставимо ли даље добиђемо нове и нове магнете. Магнетизам сталног магнета распоређен је по целој његовој запремини.
Компас је магнетна игла која се креће поред скале на којој су означене стране света. Тамно обојена страна магнетне игле орјентише се према северу, а светло обојена према југу. Окретањем компаса поклапамо ознаку за север N са тамним врхом игле, а онда помоћу скале на којој су означени правци исток Е, запад W и југ S, одређујемо остале географске правце.
Све планете у Сунчевом саставу се у већој или мањој мери понашају као магнети. Игла компаса заузима одређен правац у магнетном пољу Земље што значи да се и Земља понаша као један велики магнет.
Ако магнетна игла заузима у једној области на Земљи вертикалан положај, у тој области налази се магнетни пол Земље. Магнетни екватор је на оним тачкама Земље на којима је магнетна игла хоризонтална. Магнетни и географски полови се не поклапају, па игла компаса не показује правац географског меридијана. Угао између географског меридијана и игле компаса назива се углом деклинације ( 17 º) .
Северни пол магнетне игле окренут је ка северу (географском северу), а јужни пол ка југу (географском југу).
То значи да се јужни магнетни пол налази у близини северног географског пола и обрнуто.
Северни пол магнетне игле окренут је ка северу (географском северу), а јужни пол ка југу (географском југу).
То значи да се јужни магнетни пол налази у близини северног географског пола и обрнуто.